Zašto u Srbiji nestaju biljke i životinje

Opstanak živom svetu ugrožava isušivanje staništa, zagađenje, izgradnja nasipa i puteva, crpljenje šljunka, ali i nekontrolisan lov.

Od sto najugroženijih životinjskih i biljnih vrsta, ako se za njih uzmu one što su se našle na spisku Međunarodne organizacije za zaštitu životne sredine, predstavljenom na ekološkoj konferenciji u Južnoj Koreji, nijedna ne živi u Srbiji. I možda je i bolje što nam priroda nije poverila neke od svojih trenutno najvećih retkosti. Jer, područja koja uživaju najviši stepen zaštite zbog svog bogatstva florom i faunom u Srbiji su malobrojna i pokrivaju manji procenat teritorije nego što je evropski standard. Čak i u okviru njih, ne bi najugroženije vrste imale mira, jer nam i po nacionalnim parkovima riju bageri graditelja bez dozvole i praskaju puške krivolovaca.

U nezaštićenim područjima, gde zaštićene vrsta takođe obitavaju, još je i gore. Prete isušivanje, zagađenje, izgradnja nasipa i saobraćajnica, crpljenje šljunka i peska, prekomerna ispaša i preterana seča stabala. Mnogobrojne otvorene livade, koje su značajna staništa za mnoge vrste, zarastaju i nestaju, jer po selima nema više dovoljno ljudi da redovno kose i izvode stoku na ispašu. Da li zato što nemamo ni dovoljno vatrogasaca ili samo zbog zle sreće, požari su letos progutali 20.000 hektara šume. Ne u srcima nacionalnih parkova, umirivali su nadležni, ali to nije dovoljno.

– Period u kojem dolazi do požara veoma je bitan. Najveću štetu po živi svet predstavljaju požari koji se događaju u proleće i rano leto. Šteta je mnogo manja po raznovrsnost živih vrsta ukoliko vatra izbije nakon vegetacionog i reproduktivnog perioda u kasno leto ili jesen – kaže Goran Sekulić, iz Zavoda za zaštitu prirode Srbije.

Najugroženije biljke predstavljaju pet odsto flore Srbije, dok leptirovi čija malobrojnost najviše brine čine 34 procenta celokupnog fonda te vrste. Ugrožene vrste su popisane u takozvanim crvenim knjigama, koje predstavljaju osnovu za akcione planove kojima bi se nacionalnom prirodnom bogatstvu priteklo u pomoć.

– Crvena knjiga biljaka sadrži 171 biljni takson, to jest vrste i podvrste. Četiri taksona su nepovratno izgubljena iz svetskog genofonda, a pre toga su nastanjivali samo Srbiju. Iz naše zemlje je iščezlo 46 taksona, ali se oni mogu naći u susednim područjima ili u botaničkim baštama. Krajnje je ugrožena 121 vrsta i veoma je verovatno da će u bliskoj budućnosti nestati sa našeg prostora ili čitavog sveta – navodi Predrag Lazarević iz zavoda, a za odgovor na pitanje zašto nije izrađena crvena knjiga kičmenjaka, za koje za sada postoji samo preliminarni spisak još iz 1991. godine, on upućuje na resorno ministarstvo.

Ima i vrsta, poput podbela, matičnjaka, zečjeg trna, kokotca, barske metvice, ivanjskog cveća i dobričice, koje bi u neposrednoj budućnosti mogle da uđu u spisak ugroženih. Zato uredba o prometu divlje flore i faune ne obuhvata samo zaštićene vrste, nego reguliše način na koji se sve vrste mogu sakupljati, koristiti i prodavati. Zahvaljujući Zakonu o zaštiti prirode i Zakonu o održivom korišćenju ribljeg fonda, ostalo je veoma malo vrsta riba koje nisu pod nekim vidom zaštite. Takođe, nijednu vrstu divljih ptica nije moguće ubijati bez ograničenja i kontrole.

– Nekada su se morune i jesetre izlovljavale nekontrolisano zbog kavijara, masovno su se izlovljavale kečige manje od dozvoljene veličine. U poslednjih nekoliko godina u Srbiji je otkriveno više slučajeva ilegalnog i prekomernog lova ptica, uglavnom prepelica i grlica, kao i raznih vrsta pataka. Kontrola lova na ptice je i dalje veoma slaba, nema ni adekvatnih podataka o stanju populacija ovih vrsta u prirodi, pa se lovne kvote određuju paušalno. A lovci koriste nedozvoljena sredstva, poput zakonom zabranjenih zvučnih vabilica. Osim lovnih vrsta, tražene su i različite ptice pevačice, koje se ilegalno hvataju radi držanja – objašnjava Nenad Sekulić, načelnik odeljenja za biodiverzitet Zavoda za zaštitu prirode.

Kako bi se obnovile populacije retkih i ugroženih vrsta, stručnjaci nastoje da što više tih jedinki vrate u područja iz kojih su nestale ili da ih očuvaju van prirodnih staništa, u botaničkim baštama, zoo-vrtovima i bankama gena. Rtanjska metvica, na primer, u „in vitro” uslovima je iz svega tri primerka umnožena u 10.000 jedinki. Retke vrste riba se, recimo, uzgajaju u akvarijumu na kragujevačkom Prirodno-matematičkom fakultetu. U takozvanoj volijeri zoo-vrta na Paliću su reprodukovane ptice grabljivice po imenu bele kanje. Samo razmnožavanje i uzgoj vrsta u veštačkim uslovima, nažalost, mnogo je manje komplikovano od puštanja jedinki u prirodu, jer im je tamo nužno obezbediti zaštitu i nadzor, što zahteva velika sredstva.

Pod zaštitom manje od šest odsto Srbije

U odnosu na ukupnu površinu Srbije, zaštićeno je 5,86 odsto teritorije, odnosno 518.000 hektara. Ta površina je raspodeljena na pet nacionalnih parkova, 16 predela izuzetnih odlika, 67 rezervata prirode, 16 parkova prirode, 315 spomenika prirode i 42 kulturnoistorijska predela.

Najugroženije biljke

Najugroženije vrste biljaka i životinja, kao i njihova staništa, štite se Pravilnikom o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva. On je donesen 2010. godine i sadrži 1.760 strogo zaštićenih i 868 zaštićenih vrsta. Strogo je zaštićeno 628 vrsta biljaka, 609 vrsta beskičmenjaka, 307 vrsta ptica, 50 vrsta sisara i 18 vrsta gmizavaca.

Autor: V. Vukasović
Izvor: Politika

Podeli
Creampie
Creampie
Anal
Threesome
Orgy
Orgy
Threesome
Threesome